Italia via Hungary, pokušaj drugi

Samo 4 dana nakon neuspešnog pokušaja da se dokotrljam do Italije, krenuo sam ponovo. Ovaj put ozbiljno.
Put kroz Mađarsku - Foto: Internet
Put kroz Mađarsku - Foto: Internet
Share Button

Četiri dana nakon što sam neuspešno krenuo za Italiju, o čemu sam pisao ovde, pošao sam na put ponovo. Ovaj put ozbiljno. Slučaj je hteo da se u Beogradu zatekao kolega sa kojim sam radio u našoj ambasadi u Italiji, i da je putovao za Rim kolima i sam. Idealno. Obojica vozimo, auto dobar, i put je obećavao da će biti uživanje. 

Krenusmo ranom zorom, u 6 sati, jer je pred nama bilo 1.700 kilometara druma, a osnovna ideja je bila da se pre ponoći stigne na destinaciju, jer smo sledećeg jutra obojica morali da se pojavimo na poslu, pa nije bilo loše odmoriti malo pre toga. M je bio neženja i samac, a u ministarstvu unutrašnjih poslova važio je za švalera, kružile su priče da za kojom se suknjom okrene – pala je. Ja mlad i lud, zatrčao bih se i na muvu u letu, i već sam video da će nam to biti zajednička tema. 

Pokupio me je ispred zgrade u kojoj sam živeo i krenuli smo put Bačkog Brega. Usput smo se malo iščuđavali nekakovim tenkovima i transporterima koji su se kretali autoputem kroz Vojvodinu, ali u predvorju rata nema puno prostora čuđenju. Doveze nas M do granice, i dok smo čekali da obavimo pasošku kontrolu, on ugleda kako iz suprotnog smera nailazi njegov poznanik (kasnije saznadoh da se M zabavljao jedno vreme sa sestrom tog čoveka). Zaustavi on njega, pričaju oni tako i ja se setih da upitam čoveka kuda je došao, tek da bismo se lakše snašli na karti i da bismo znali koje oznake na putevima da pratimo. On sav veseo ode do svojih kola i donese nam papir na kome su uredno bile ubeležene sve raskrsnice na kojima se skretalo, sa uredno popisanim oznakama lokalnih puteva i mesta na koja upućuju putokazi. Zahvalan čoveku do neba, odneh papir do kola i baš u tom momentu nas pozva policajac da dođemo da damo pasoše. Po automatizmu sedoh za volan, bez neke namere da se namećem da vozim, već samo da priteram kola do policijskog punkta. 

Sede M nakon obavljenih carinskih formalnosti na suvozačko mesto, spomenuvši da se umorio (od pređenih 200 kilometara), te se zaputismo ka italijanskoj prestonici. Uključismo se na put ubeležen na hartiji koju smo dobili kao putokaz, i stadosmo na benzinsku pumpu. Izađoh ja da otključam poklopac na rezervoaru, priđe poslovično “ljubazni” mađarski pumpadžija, i odjednom poče da viče: “Nazad, Jugoslavija, nema benzin, nazad!”. Gledam ga ja u čudu i pitam se kako je uopšte zaključio da smo Jugosloveni, budući da smo vozili relativno nov model Audija, italijanske tablice, sa radija se čula neka strana muzika, mi sasvim pristojno obučeni… Shvatih posle da je na zadnjem sedištu video gomilu naših novina. Službenici diplomatskih predstavništava koji kreću sa godišnjeg odmora nazad na posao obavezno nakupuju novina, da podele kolegama da čitaju i informišu se malo o običnim životnim stvarima u domovini. Sve u svemu, rekoh ja M da ode pored kućice na pumpi i da glumi da će da obavi veliku nuždu na travnjaku. Posluša on mene, poče da otkopčava farmerke i stade na sred travnjaka, ode Mađar da se raspravlja sa njim, a ja gurnuh pištolj u rezervoar i počeh da točim. Važno mi je bilo da natočim prvih 5 litara, posle je on bio “moj”. I tako uistinu i bi. Da bih mu platio sipano gorivo, morao je da me pusti da natankujem rezervoar. 

Produžismo putešestvije i već nakon pola sata usledilo je iznenađenje: Dunav se prelazi skelom! Dok smo čekali da skeledžija pristane i da se ukrcamo, kod lokalnog dilera deviza M promeni pare, i nagovori i mene da promenim 100 maraka. Znao sam da nam ni pod tačkom razno neće trebati toliko, ali me je toliko pritiskao da sam išao linijom manjeg otpora i promenio koliko mi je rekao. Pređosmo Dunav i odmah na uzbrdici ka glavnom putu naiđosmo na restoran. Rešen da proba nešto od mađarske nacionalne kuhinje, M mi reče da stanem da doručkujemo. Znao sam od ranije za nespremnost Mađara da razumeju ijedan drugi jezik osim maternjeg, te se na brzinu sporazumeh sa konobaricom: espresso, no milk, šnicel, pomfrit, pomodor salata, oranž đus. Greške nema, i ne može je biti. Pita mene M šta Mađari imaju od nacionalne klope, ja mu rekoh da su poznati po gulašu i paprikašu, ali budući da je 9 sati izjutra može da očekuje samo nešto što je skuvano juče, a jutros podgrejano, te da ne eksperimentiše već da naruči isto što i ja. Zapeo on da proba mađarsku kuhinju, te traži od konobarice paprikaš. Klimnu ona glavom, ode da nam donese kafe, i kad ih je spustila na sto kaže da nema paprikaša. Pita je M ima li gulaša, ona potvrdno klima glavom i izgovara “Bob gujaš”. On je opet pita: “Gulaš?”, ona opet isto, i tako nekoliko krugova. Sporazumeše se nekako, ode ona, i eto je nakon nekog vremena sa klopom. Meni donese pristojnu krmenadlu, sa sve pomfritom i paradajz salatom, a pred M je stavila providnu vatrostalnu posudu (ovo je sad krajnje odokativna procena) zapremine litar i po do dva, u kojoj je bilo bar litar kao krv crvene tečnosti. Kad je uzeo kašiku da promeša i da vidi šta ima, M je pronašao (i sada ne karikiram) 10-ak zrna pasulja i nekoliko tankih režnjeva paprike. Smeškam se ja zlurado u sebi i jedem svoj obrok, uze on mučenik da proba, i već od prve kašike niz čelo počeše da mu se slivaju kapi znoja. Ljuto da ljuće ne može biti. Sležem ja ramenima: šta si tražio, to si dobio. A dobar im je roštilj… 

Ne pojede on ni nekoliko kašika te tečnosti, za koju sam kasnije saznao da se u Francuskoj služi u šoljama za čaj kao savršen lek protiv mamurluka, i da diže iz mrtvih. A i ne dizala, kad je ljuta kao sam đavo. Nastavismo putovanje, uz čvrstu odluku M da u nekom marketu megalomanski nakupujemo sireva i salama, po kojima je Mađarska poznata. Pričam ja njemu da je nedelja, i da ćemo teško šta pronaći da radi, ne dopire to do njega. Je li ugledao 3 kuće na gomili – e u ovom GRADU mora da radi supermarket! Isključuj se sa puta, obilazi seoce, vraćaj se na glavni put, 5 ili 10 kilometara spokoja, pa opet… Ponudih mu ja da on vozi, a da ja malo odkunjam, ali jok! “Umoran sam, a i ti baš dobro voziš!” (u prevodu: što bih se mučio kad imam koga da drkam). Već sam pomišljao da izađem negde iz kola i da hvatam neki voz ili autobus, kad pored puta ugledah dve autostoperke. Prvi utisak mi je bio: “Ove su Amerikanke!”. Ne znam zbog čega. U stvari, znam. Pored sebe su imale velike rančeve, one obučene ležerno, neki ragbi dresovi, iscepane farmerke, razvezane patike… Kako god, bez konsultacije sa M, ja počeh da kočim i istovremeno da spuštam prozor na suvozačkim vratima. On onako za sebe, na čistom srpskom, upita (nesvestan da će ga već čuti): “Gde ćete vas dve u koju majčinu?”. Odgovor je iznenadio i mene: “Ej, otkud znate da smo naše?”. Sedoše one sa nama, i poče priča. Ja je slušam i prihvatam sa ogromnom dozom rezerve, ali sve vreme u ogledalu pokušavam da ustanovim koja mi se od njih dve više dopada fizički. 

Njih dve su, navodno, vlasnice kozmetičkog salona u Zagrebu, jedna je odatle i rodom, druga je Beograđanka. Majka ove potonje ima salon u Parizu, pa pošto je na pomolu rat, ubedila ih je da presele salon u Novi Sad, i eto one su pošle da obave tu selidbu, ali im je automobil ostao u kvaru, i kako je vikend nisu htele da čekaju, već idu autostopom do Zagreba, pa će kamionom koji bude vozio stvari proći ovim putem i u povratku pokupiti kola i platiti popravku. Pri tom, do Zagreba idu tako što će ih drugarica iz Ljubljane dočekati na granici sa Austrijom, pa će sa njom do njene kuće, a dalje za Zagreb nekako. Mislim se ja u sebi da su mogle malo da smanje laži, ali kako me zapravo priča nije doticala, pravio sam se da verujem. Naiđosmo usput i na varoš gde je radio market, obavismo kupovinu, i nastavismo ka Austriji i dalje Italiji. Dođosmo do granice, sedosmo da popijemo kafu i piće, i da bih potrošio sve forinte (ko zna kad ću opet preko Mađarske), naručivao sam u stilu bahatog bizMismena. Sve najskuplje, i sve puta dva. I na kraju sam izmaltretirao nesrećnog konobara u kafeteriji da nam napravi 53 sendviča, jer sam za toliko imao para. Krenusmo dalje, priča klizi opušteno, i ja počeh polako da ih nagovaram da one idu sa nama. M živi sam u Rimu, u dvosobnom stanu, mogu da prenoće kod njega, budu tamo 2-3 dana, posle avionom za Zagreb, ili bar do Trsta, i milina. Vidim ja da možda čak i napravim neku priču, te stadoh posle 100-200 km da opet popijemo kafu. Dok smo sedeli u restoranu negde u austrijskoj zabiti, izvadi jedna od njih neki ženski magazin, poput današnje Glorije, ili tako neki, kad stvarno njih dve na naslovnoj strani, a unutra intervju sa dve uspešne vlasnice uglednog zagrebačkog salona. Začudih se ja malo, ali dobro de. Insistira jedna od njih da one plate ovaj ceh, malo se otimasmo, ipak smo mi Balkanci, ali popustismo na kraju. Vadi devojka karticu da plati – zlatni American Express. Ne razumem se posebno u kartice, ali znam da za zlatnu na računu moraš da imaš 50.000 dolara i/ili više.

Shvatih ja da ne lažu, i da nisu neki foliranti, te kad smo seli i nastavili put počeh intenzivnije da ih nagovaram da idu sa nama, i na kraju ih nagovorih. Sav zadovoljan bacih pogled prema M, a on napravi vrlo nedefinisanu grimasu, i malo se ućuta. Putujemo mi kroz Austriju, mrak već uveliko pao, ja sam planirao da u to vreme budemo bar 500-600 km dalje, ali dobro, šta je tu je. U jednom trenutku, negde u visini Klagenfurta, M reče: “Stani ovde na pumpu!”. Znam da nam goriva ne treba, cigarete, sokove i slatkiše smo kupili na prethodnom stajanju, iznenađen sam, ali stadoh. Izađe on iz kola, otvori zadnja vrata, i reče zblanutim curama: “Evo, imate ovde telefon, zovite tu vašu drugaricu iz Ljubljane da pođe ka granici, odbacićemo vas mi do prelaza”. Šokirane ništa manje od mene, devojke odoše da telefoniraju i ubrzo se vratiše. Ja besan da besniji ne mogu biti, rešim da ne progovaram, i krenem put graničnog prelaza na Ljubelju. Ko je jednom išao tim putem, drugi put sigurno nije, ako nije baš morao. 27 kilometara uzbrdice gde se samo na retkim mestima vozi drugom brzinom, sve ostalo se prolazi prvom. Krivina na krivinu, strmo poput kozje staze. Dođosmo do vrha, do graničnog prelaza, nekako se smušeno pozdravismo ne razmenivši čak ni brojeve telefona (a ko bi nam normalan i dao broj posle takvog odjebavanja?), te krenusmo kud koji. Nesrećni automobil je platio ceh mom besu, a negde usput upitah velikog Kazanovu što otera devojke kad je bilo evidentno da će rado da idu sa nama, a njegov kratak komentar je bio: “Pa bre, ti nisi video da su one lezbejke?!”. Mislim se ja – sve i da jesu, to ne menja ništa na stvari, a bar za jednu provereno znam da nije, ali ne možeš ti to objasniti čoveku sa fiks idejom, i za prosutim mlekom ne vredi plakati. Stuštih se do granice sa Italijom u stilu Aertona Sene, i shvatih da pred sobom imamo još 700 kilometara, a već je 1 iza ponoći. Stadoh da sipamo gorivo i da popijemo kafu, nastavismo put, i uz sitne peripetije i moje nadljudske napore da u poslednjih 100 km ne prespavam baš ceo put, nekako stigosmo u Rim, taman da se istuširamo i da nastavimo da radimo. 

Par meseci kasnije zove mene M da idemo za Novu godinu u Beograd, pa još vedro reče: “E, idemo mojim kolima, baš smo se super proveli prošli put!”. Pristojnost mi nalaže da ne prenosim šta sam sve odgovorio, ali NG sam dočekao u Italiji, svakako. 

Kategorije
Internet čaršija

Povezani tekstovi

  • Vreme dešavanja je septembar 1991. godine. Mutna i otužna vremena, ne povratila se, ali kad imaš 23 godine onda je ceo svet tvoj i na vremena ne obraćaš posebnu...