Svi moji drumovi

Nekada padnem u iskušenje da poverujem da zaista postoji neka sila koja me je kroz život čuvala.
Državna granica sa Mađarskom, prelaz Horgoš
Državna granica sa Mađarskom, prelaz Horgoš
Share Button

Vreme dešavanja je septembar 1991. godine. Mutna i otužna vremena, ne povratila se, ali kad imaš 23 godine onda je ceo svet tvoj i na vremena ne obraćaš posebnu pažnju. Rukovodiš se onom starinskom – u se, na se i poda se, i o drugim stvarima ne razmišljaš. Još kad ti je najbolji drug, prijatelj, pobratim, brat, i šta god i kako god da ga nazoveš, Dejan zvani Vukša, onda se pameti i razmišljanju definitivno kaže zbogom. Gledaš da nekako dočekaš sledeći dan živ i bar uslovno rečeno zdrav, ostalo su sve sitnice.

A imali smo nas dvojica tih sitnica da dobra knjiga može da se napiše. “Nesreća” je što obojica imamo sinove, pa bi momci mogli da pročitaju šta su im sve očevi radili u mladosti, a to nikako ne bi bio dobar primer omladincima. Jesam ja ponosan što nikada nismo koketirali sa upotrebom bilo kakve vrste narkotika, i što u vremenima kada se jako lako prelazilo na onu drugu stranu zakona nismo podlegli iskušenjima, iako smo se družili sa ljudima iz različitih kategorija društva i nije da nije bilo sijaset iskušenja. I taj deo bi svakako mogao da bude svetli primer našim naslednicima, ali kako postoji i sasvim pristojna količina budalaština koje smo – samo mladost i ludost znaju zbog čega je to tako moralo da bude – preturili preko glave, mudrije je da se doživljaji srpskih Tom Sojera i Haklberi Fina prepričavaju ovako. Potiho, i sa strane.

U periodu od 1988. do 1992. živeo sam u Italiji, jer mi je otac bio raspoređen na službu u ambasadu SFRJ pri Vatikanu. Ja sam otišao sa mojima da studiram na univerzitetu La Sapienza, i jesam ja tamo upisao filološki fakultet, ali je život hteo da umesto toga uskočim na očevo mesto i da počnem da radim. Kada sam polazio za Rim rekao sam drugarima sa kojima sam bio blizak da, ukoliko žele da dođu da vide večni grad, skupe samo za kartu, a da za ostalo ne brinu. Imaće gde da spavaju, što ja budem jeo ješće i oni, i to mu dođe to. Poziv je bio otvoren sve dok sam preko.

Budući da sam vozio našeg ambasadora pri Vatikanu (poslednjeg kog je SFRJ imala), imao sam prilično dinamičan posao, i nisam imao vremena da me šiba nostalgija. Čim se, međutim, napravi malo slobodnog prostora i kada se obaveze prorede, mene je hvatalo ludilo za Beogradom. Imao sam sreću da je ambasador imao sinove mojih godina, te je savršeno dobro razumeo kako se osećam, i izlazio mi je maksimalno u susret kad god me je trebalo pustiti na par dana do Beograda, samo da me želja mine. Tako sam se u Beogradu obreo i tog pomenutog septembra 1991. godine, i dani i noći su se spojili, provod nije prestajao. Slučaj je hteo da me jedan drugar zamoli da uzmem rent-a-car, koji mu je bio potreban da obavi neki posao, ali kako on nije imao vozačku, moralo je da se uzme na moje ime. Čovek je uzeo auto (tada su se rentirale i Zastave 101, zamisli!), obavio sve što je imao, uredno mi vratio kola i dao pare da se usluga plati. To, naravno, nije podrazumevalo da ću ja odmah vratiti rent-a-car, već sam nastavio da ga vozim. Do momenta kad više nisam imao para da ga platim. Požalim se sestri, ona sa punim pravom odgunđa i održi mi predavanje, ali mi i da 500 dolara u dinarima da odem da platim i da joj se gubim iz vidnog polja. Čvrsto rešen da odvezem auto čim svane, pokupim Vukšu i odemo da proslavimo to što će se kola ipak uspešno vratiti.

Recimo da pre toga nismo spavali već 2 dana i 2 noći, a tu noć je obeležila nepristojna količina viskija u našim organizmima. Negde pred zoru, kad počnu one naporne kafanske priče, baci meni moj pobratim rukavicu u lice.

– Koja si ti pička, nikad me nisi zvao da dođem kod tebe u Italiju!

– Kako te bre nisam zvao? Jesam li vam rekao svima kad sam polazio, samo skupite za kartu.

– Ne, ne, pusti ti to… to je svima. Mene nikad nisi zvao!

Reč po reč, pijano ubeđivanje ko je u pravu i ko je šta mislio, a ko šta rekao, i meni u jednom trenutku puče film.

– Jel’ tebi pasoš važeći?

– Jeste!

– Jel’ imaš nešto para?

– Imam (k’o da je juče bilo sećam se cifre) 700 švajcaraca što sam uštekovao.

– Konobar, dođi naplati ovo što smo imali, odosmo mi.

I vaistinu odosmo. Do njega kući, da uzme pasoš i pare, ja svratih do stana da se javim sestri kako odoh za Italiju, ona promrmlja kroz san nešto tipa “Aha, važi…”, i moj dobri i čestiti Dejan i ja se nađosmo ispred zgrade i sedosmo u kola, da krenemo put italijanske prestonice. Istrča za nama njegova majka, poče da nas ubeđuje da ne idemo, bilo je tu čak i jako ružnih momenata (poput želje da vrat slomimo do Novog Sada; slučaj je hteo da je malo falilo da pola sata kasnije, u blizini Banovaca, na mestu poginemo obojica), ali ovako ili onako, mi nekako krenusmo. Pravac pumpa Zmaj, sipaj gorivo, i put pod točkove. Kec koga smo vozili imao je toliko raštelovan prednji kraj da je pri brzini od 80-90-100 km/h bilo apsolutno nemoguće držati volan u rukama, ali je zato na 135 km/h upravljač bio miran i auto je samo klizio po drumu.

Budući da je u jesen 1991. godine već bilo nemoguće putovati preko Hrvatske i Slovenije, krenuli smo ka Mađarskoj, pa ćemo preko Austrije doći i do Italije. Novosadski autoput tada još nije bio ovakav kakav je danas, već je imao samo tri trake koje nisu bile fizički odvojene. Negde oko banovačke petlje krenem ja da pretičem kamion sa prikolicom, videvši da nam u susret ide kamion, ali je mesta bilo više nego dovoljno, jer je čovek držao svoju desnu stranu. Ono što sam video prekasno, u momentu kada sam se nalazio negde na pola preticanja,  jeste autobus koji je preticao kamion iz suprotnog pravca. Vremena za kočenje nije bilo, gas da dodam nisam mogao jer u stojadinu nije bilo više nijedne konjske snage na raspolaganju, i u tim delićima sekunde sam pomislio kako nas stiže kletva uz koju smo ispraćeni. Punih 26 godina kasnije ja i dalje ne znam kako smo se svi mimoišli. Oba vozača kamiona su legli na kočnice, vozač autobusa je pobegao u svoje desno koliko je mogao, ja sam bežao u svoje desno, i samo nekom nevidljivom dobrom silom mi se tu mimoiđosmo. Verovatno su mi sva trojica vozača psovali sve od čukundede do poroda, a za sebe znam da sam se u deliću sekunde otreznio i razbudio. Moj dobri i čestiti Dejo, udobno zavaljen na poluoboreno sedište, reče baš kao da je nekome ispala olovka na pod: “E, ovo je bilo baš vruće…”, i nastavi da kunja.

Dođosmo nekako do granice, ja sve svesniji činjenice da činimo glupost, posebno kad se uzme u obzir da nismo imali prednju tablicu na kolima, što je još važnije nismo imali ni zeleni karton, ali me je neki ludi mladalački inat terao da idem i dalje, iako sam znao da: neću moći da izdržim da vozim svih 1.700 kilometara, još su manje šanse da dam njemu da vozi i da nam potpišem smrtnu presudu; znao sam i da će nam na austrijskoj granici tražiti međunarodno osiguranje koje nismo imali, i da nas neće pustiti u Austriju; znao sam da sebe uvaljujem u finansijsku bulu, jer dan rent-a-cara košta 50 maraka. Svi pokazatelji da treba da se vratimo bili su tu, ali objasni ti to mladoj i ludoj glavi. Upoznasmo usput nekog Bosanca sa kojim smo se pratili u vožnji, te na granici odosmo sa čovekom da popijemo kafu i rakiju, pa da nastavimo svako svojim putem – on za Švajcarsku, mi za Italiju.

Znajući da Mađari imaju katastrofalno loše obeležene puteve, i da nemaju nikakvu želju da pomognu putniku namerniku koji bi zastao da ih pita za pravac, ja odoh da dospem benzina i na pumpi kupih kartu Mađarske. Slučaj je hteo da na pumpi nije bilo cigareta koje sam tad pušio (sarajevski Marlboro, meko pakovanje), te ja iz protesta ne kupih nijedne. Sa’vatah usput nekog pograničnog policajca i pozvah ga na kafu da mi na karti ucrta kojim putem treba da idemo kroz Mađarsku, da ne bismo lutali. Gleda čovek malo čudno kako pljušte crnogorske loze, a jedan od nas dvojice mora i da vozi, ali je verovatno u sebi pomislio “Budale, ali njihov problem”, ucrta nam maršrutu, pozdravismo se k’o ljudi, i krenusmo dalje. Ide Bosanac deo puta sa nama, pa će on na raskrsnici gde mi treba da se odvojimo prema Austriji da stane, mi idemo levo a on nastavlja pravo ka Cirihu. Tako i bi, i čovek nam na rastanku dade i dve boce Coca-cole, koja se još uvek pakovala u ambalažu od litar i po.

Nastavismo putešestvije, moj dobri Vuja spava sve u 16, a ja sve svesniji i trezniji shvatih da je to što radimo teška budalaština. Budući da u takvim situacijama mozak funkcioniše na jako čudan način, iako bi bilo pravilnije reći da ne funkcioniše uopšte, meni je bio potreban neki okidač da bih doneo odluku da se vratimo. I pronašao sam ga. Nakon što smo ušli na teritoriju Mađarske punih 300 km, i kad se doda 200 do granice to mu dođe 500 kilometara od Beograda, ja shvatih da imam još samo 3 cigarete, i da to tako ne može! Izbacio sam auto iz brzine, pustio ga da polako usporava i merkao gde ću da napravim polukružno okretanje i da nas povezem nazad za Beograd. Oseti Vukša promenu u ritmu vožnje, probudi se, i nakon kraće rasprave (on je insistirao da idemo, kad smo već krenuli) izađe sa konačnim predlogom: staćemo na parking, da se pobijemo, i onaj koji dobije batine mora da prihvati odluku ovog drugog. Onako drugarski i bratski, nema šta!

Ubedim ja njega ipak bez tuče da treba da se vratimo, okrenuh auto, a on mi uvređeno okrenu leđa i polugolu guzicu i zahrka snom pravednika. Kako smo se primicali granici, ja ga probudih da se rasani, što je bila još jedna od grešaka. Dušu mi je izvadio dok nisam stao da on uđe u polje suncokreta “da nabere semenke da grickamo”! Ništa nije vredelo to što sam mu objašnjavao da se te semenke prvo suše, pa se onda sole, pa se peku… Stani, pa stani! Kad smo već stali, odosmo i do šumarka sporadi sebe, i ja se u nekom trenutku pogledah u ogledalo. Može samo da se pretpostavi, ali teško i da se zamisli, na šta sam ličio trećeg dana nespavanja i sa nepristojnom količinom alkohola u sebi. Shvatih da ću na granici (koristeći beneficije službenog pasoša) moliti policajca da nas pusti preko reda, te da nema nikakvog smisla da pred njega izlazim takav, počeh da tražim način da se umijem. Vode nigde, naravno, pa čak ni u brizgaljkama za pranje šoferšajbne (a probao sam i tako da nakvasim ruke, da bar malo osvežim lice). Pade mom dobrom i prepoštenom Vukašinu na pamet da imamo dve flaše Coca-cole, koje nam je dao Bosanac, i koja se do sada pristojno ugrejala. Što je palo njemu na pamet i ne čudi me, ali što sam ja pomislio da to i nije tako loša ideja, e to ne mogu da shvatim. Kako god, otvori on jednu flašu, i posu mi po rukama da se umijem, a ja se zapljusnuh po licu baš kao da se umivam najčistijom izvorskom vodom. Treba li da objašnjavam da sam se sav ulepio? Ne treba? Dobro je, ne bih ni podneo to objašnjavanje. Srećom, bilo je pre granice još benzinskih pumpi, te ja stadoh i na česmi se koliko toliko dovedoh u red, sve slušajući Vukšino gunđanje iz kola i komentare na moju adresu.

Nije zgoreg napomenuti da smo od Segedina ka Horgošu sreli kolone navijača Crvene zvezde, koja je tog dana igrala u Mađarskoj neku međunarodnu utakmicu. Da li je magarčinama (a obojica smo formalno zvezdaši) palo na pamet da, kad smo već tu, odemo bar na utakmicu? Ma kakvi… Elem, dođosmo do granice, prođosmo Mađare, i na ničijoj zemlji stadosmo u kolonu. Ja sam pasoše držao iznad volana, a kako je bilo toplo sva četvora vrata na kolima smo otvorili; prirodna ventilacija bato. Kažem ja Dejanu: “Odoh ja da pitam policajca hoće li da nas pusti preko reda, a ti pomeraj polako kola”, te se zaputih pešice do rampe. Pitah policajca, on mi ljubazno izađe u susret i reče da dovezem auto i da put putujem, te ja krenuh nazad. Dolazim do kola, pasoši i dalje stoje gde su stajali, ali mog dobrog Vuleta ni od korova. Gledaj levo, gledaj desno – nema čoveka. Da bar ima neko grmlje, ili šumarak, pa da pomislim da ga je poteralo te da se sakrio negde da obavi šta ima; ali jok, sve ravno, nigde ni kamena. Okrećem se oko sebe, shvatam da ga nema, a shvatam i da me policajac na rampi čeka, te krenuh polako, sav zbunjen. Propusti me policajac preko reda, prođoh rampu i čim sam je prošao stadoh da nađem sapatnika i saputnika. Okrenuo sam se, sasvim logično, prema Mađarskoj, jer sam ga tamo ostavio, i sve gledam neću li ga ugledati kako se od negde gega.

Kupih usput i cigarete, i sav srećan zapalih, gledajući tako ka Ugarskoj, loveći pogledom Vukašina, a svest poče da registruje neki poznat glas. Malo me je zbunjivalo što mi glas dopire od pozadi, ali se fokusirah i shvatih da moj dobri Dejo urla na nekoga. Okrenem se, krenem u pravcu glasa, i nađem ga u poslovnici Kompasa kako se dere na zbunjenu i zatečenu službenicu. Shvatih na brzinu da je zamolio za telefon, da pozove majku da joj javi da se vraćamo, a da je ona htela da mu naplati za to neku bezočno veliku sumu. Da bih prekratio raspravu izvadih iz džepa onoliko koliko sam mislio da je dovoljno za telefonski razgovor u trajanju od 10 sekundi, i izvukoh ga napolje da ne pravi spektakl. Potpuno sluđen otkud on tu kad mu je pasoš kod mene, počeh da ga ispitujem šta je radio i kako je tu dospeo, a on baš kao da je pao s Marsa me gleda zbunjeno i reče: “Pa… ovaj… hteo sam da javim kevi da se vraćamo, da se ne brine!”. Pa dobro, rođeni, to je sasvim u redu, ali kako si se obreo sa ove strane granice, a pasoš ti je kod mene? Kako si prošao granicu? “Pa… ovaj… niko me ništa nije pitao!”. Na to čovek ne može da ima nikakav komentar. “Marš u kola, idemo kući!”.

Svratismo usput na Palić, da bar kao ljudi jedemo, odmorismo malo, i odosmo za Beograd. Stigli smo, vođeni nekom nevidljivom dobrom rukom, živi i zdravi, a ja sam već 4 dana kasnije krenuo istom trasom, s tim što sam tog sledećeg puta i stigao kuda sam se zaputio. Uz sijaset peripetija druge vrste, ali to je već neka sasvim druga priča. Biće i ona ispričana, nekad. Ovih 1.000 kilometara pređenih u izakanom kecu spada u kilometražu koje sam mogao komotno da se poštedim. A i celo iskustvo može da bude nauk mladima: nemojte baš za svaku odluku koju donesete misliti da je pametna. Sačekajte nekad malo, bar da svane. Stvari izgledaju drugačije na dnevnom svetlu.

Kategorije
Internet čaršija

Rođen sam daleke i varljive 1968. godine u Beogradu, i to me je opredelilo za ceo život. Beograđanin sam u srcu i duši, što nikako ne znači da se odričem svojih korena, koji po očevoj liniji vuku sa Romanije, a po majčinoj sa tromeđe Bosne, Like i Dalmacije. Odrastao sam i školovao sam se u nekoliko evropskih zemalja (Francuska, Rumunija, Poljska, Italija), da bih se 1992. godine skrasio u rodnom gradu, a 1995. godine sam se preselio u Batajnicu, gde i danas živim. Pišem jer volim i jer ne želim da ćutim.

Povezani tekstovi