Pirova pobeda SNS-a

Srbiji nikako nije kraj, ali vladavini naprednjaka svakako jeste
Pobeda SNS-a u Beogradu ~ Foto: Radio Slobodna Evropa
Pobeda SNS-a u Beogradu ~ Foto: Radio Slobodna Evropa

Dan posle trijumfalne pobede na beogradskim izborima naprednjaci nastavljaju sa slavljem. Današnji povod većini je podjednako važan: Vođa im proslavlja rođendan. Zbog toga ga je sinoć u ponoć dočekala torta kojom su mu stranačke kolege, mada je pravilnije reći poslušnici i poltroni, čestitale 48. dan rođenja, uz prigodan natpis koji je u saglasju sa sloganom tek okončanih izbora.

Rođendanska torta

Rođendanska torta

Kako naprednjaci pobeđuju

Srpska napredna stranka, oličena u njenom predsedniku, usavršila je mehanizam pobede na izborima, naučivši krunsku lekciju iz grešaka Slobodana Miloševića. On je izbore redovno krao posle glasanja, prilikom prebrojavanja u izbornim komisijama. Naprednjaci su do perfekcije doveli tehniku podmićivanja, ucenjivanja i zastrašivanja, čime rezultat izbora postaje izvestan i pre nego što se biračka mesta otvore.

Raspolažu, uz to, ozbiljnom infrastrukturom i velikom armijom stranačkih poslušnika, koji se prevlače od mesta do mesta u Srbiji, a sve u zavisnosti od trenutnih potreba stranke. Nekada samo kao “podrška” na mitinzima, a nekada, kao što je to slučaj sa izborima u Beogradu, kao fiktivni stanovnici određenog mesta.

I tu svaka priča o porazu naprednjaka demokratskim putem, olovkom, prestaje. Velika izlaznost na izborima ide na ruku samo aktuelnom režimu, što je postalo očigledno na juče održanim izborima u Beogradu. Čak 20 procenata glasova usmereno je ka političkim opcijama koje nisu prešle cenzus, i to je naprednjačkoj listi donelo još 10 odborničkih mesta više.

Dok brojni razočarani građani Srbije, ali i pojedini politički analitičari, jučerašnju ubedljivu pobedu naprednjačkih lista u svim gradovima gde su izbori održani vide kao definitivno i dugogodišnje ustoličenje Srpske napredne stranke na vlasti, otvaraju se pitanja da li je to baš tako i da li slavlju ima mesta. Ima tu nekoliko jako važnih činilaca koji su isplivali kao rezultat jučerašnje cirkuske predstave, koja se valjda samo u Srbiji zove izborima.

(Ne)postojanje opozicije

Ono što je možda najvažnija posledica juče održanih beogradskih izbora jeste činjenica da je sada i onim najvećim optimistima jasno da opozicija ovde ne postoji. Srbija iz komunizma (ili socijalizma, kako ko voli) nije zakoračila u demokratiju, već je na vrlo čvrste noge postavljena partokratija, sistem koji se odlikuje time da je važno biti drug član, a drugo će sve doći samo po sebi. Da li će karijeristi i laktaši biti članovi jedne ili druge stranke, ne igra preveliku ulogu, oligarhija na čelu države solidarno radi na ličnom bogaćenju i pljačkanju naroda i države.

U takvom sistemu svrha izbora nije formiranje vlasti u skladu sa izbornom voljom građana, već se izbori raspisuju i održavaju da bi se jasno definisali odnosi između partija koje glume poziciju i onih koje glume opoziciju. Baš kao kad mafijaši na sastancima gazda određuju ko će na kom uglu dilovati heroin, ko će se baviti reketiranjem, ko kockom, ko prostitucijom, itd…

I to je ono čega svaki građanin Srbije mora da postane svestan: sve dok je na snazi partokratija, niti može da nam krene bolje, niti ćemo rokadama u vrhu vlasti postići bilo šta. Da bi se došlo do suštinskih promena, na čelu države moraju da se nađu ljudi koji razmišljaju u interesu države i naroda. Domaćini.  Izborima partijska oligarhija samo zamazuje oči javnosti, budeći svako malo lažnu nadu da će doći do bilo kakvih promena.

Razvaljivanje države

Ukoliko se osvrnemo na poslednjih tridesetak godina, zajednički imenitelj za sve političke opcije koje su bile na vlasti jeste razvaljivanje države. Svesno koristim ne posebno privlačan termin, jer on najbolje pokazuje odnos vlasti prema državi na čijem čelu su se nalazili ili su i dalje tu. U Srbiji je uništeno sve: zdravstvo, obrazovanje, kultura, privreda (i samim tim ekonomija), obesmišljena je i ponižena sve i jedna državna institucija, vojska i policija nalaze se na nikad nižim granama i pravo je čudo kako ta dva vrlo ozbiljna sistema i dalje funkcionišu.

Donoseći set izdajničkih zakona, strancima je omogućeno da u Srbiji kupuju sve: zemljište, nekretnine, decu, kompanije, uticaj, političare, medije. U ruke stranaca su kroz privatizaciju ili koncesije dati svi nacionalni resursi od posebnog značaja. I u tom razvaljivanju države učestvovali su baš svi. Milošević, Tadić, Đinđić, Koštunica, Dačić, Tadić, Nikolić i Vučić. Kako oni, tako i lažni opozicionari, koji su dozvoljavali da takvi zakoni prođu skupštinsku proceduru i budu doneti.

Vučićeva vlast biće zapamćena po najvećim izdajama, posebno kada se konačno reši pitanje Kosova i Metohije, ali bi bilo nekorektno optužiti njega za sve. On jeste najveći izdajnik od nabrojanih politikanata, ali dobar deo odgovornosti odlazi i na njih. On je svesno odabrao da ponese titulu najvećeg kvislinga i najomraženijeg vladara Srbije, znajući sa čime će sve morati da se suoči, ali je bolesna želja da se izađe iz senke Vojislava Šešelja i Tomislava Nikolića učinila da se prihvati i tako nezahvalnog zadatka.

Da li je ovo kraj

Naravno da nije. Srbija je zemlja koja se nalazi u izuzetno teškoj situaciji, većina stanovništva je na ivici siromaštva, ljudi su gladni, ugnjeteni, ugrožena su im sva moguća prava. Primetna je, i sasvim razumljiva, velika doza beznađa, apatije, čak i očaja, jer mladi i oni koji to već odavno nisu gledaju samo kako da odu preko granice, i da negde tamo daleko pokušaju da žive neke normalne živote.

Postoje, međutim, jasni pokazatelji da će ovu izdajničku vlast, čim obave postavljene joj zadatke, strani mentori pustiti niz vodu. Ne zbog toga što prema njima gaje emociju bilo koje vrste, već zbog toga što tako nalaže viševekovna praksa da se marionete nakon upotrebe odbace. U ovom konkretnom slučaju, braća Vučić (zajedno sa braćom Đukanović u Crnoj Gori, bračnim parom Izetbegović u Federaciji BIH i Miloradom Dodikom u Republici Srpskoj) postali su prejaki finansijski, što moćnicima u svetu nikako ne odgovara. Do seče knezova dolazi vrlo brzo.

U tom kontekstu Srbiji nikako nije kraj, ali vladavini naprednjaka svakako jeste. Bez obzira na fascinantne rezultate na svim dosadašnjim izborima, i bez obzira na uverenost diktatora da će vladati duže od Josipa Broza.

Šta ostaje srpskom narodu

Ostaje nam da radimo na promeni sebe, da bismo promenili društvo u kome živimo. Moramo da se oslobodimo iskonskog straha, koji nam se usađuje u najranijem detinjstvu. Moramo da prestanemo da očekujemo lidera koji će preuzeti našu odgovornost, i koji će biti dežurni krivac za sve. Moramo da shvatimo da je naša najveća snaga u nama samima, ali tek kada se ujedinimo sa ljudima koji misle slično kao mi. I moramo, pre svega, da počnemo da mislimo svojom glavom.

Kategorije
Internet čaršija

Rođen sam daleke i varljive 1968. godine u Beogradu, i to me je opredelilo za ceo život. Beograđanin sam u srcu i duši, što nikako ne znači da se odričem svojih korena, koji po očevoj liniji vuku sa Romanije, a po majčinoj sa tromeđe Bosne, Like i Dalmacije. Odrastao sam i školovao sam se u nekoliko evropskih zemalja (Francuska, Rumunija, Poljska, Italija), da bih se 1992. godine skrasio u rodnom gradu, a 1995. godine sam se preselio u Batajnicu, gde i danas živim. Pišem jer volim i jer ne želim da ćutim.
beogradnews @ facebook
Facebook Pagelike Widget
BeoGraDNEWS PARTNERI

Povezani tekstovi