Zamisli život ako ga nemaš

Facebook status koji zaslužuje da uđe u udžbenike o umeću komunikacije
Most između Danske i Švedske ~ Foto: Internet
Most između Danske i Švedske ~ Foto: Internet
Zoran Modli

Zoran Modli

Zoran Modli je čovek koga nije potrebno predstavljati. Širokoj javnosti postao je poznat sedamdesetih godina prošlog veka, kada je na ove prostore doveo zanimanje DJ-a. Vremenom je ušao u voditeljske i novinarske vode, te je karijeru gradio u Politici i Studiju B, u kome je bio aktivan od njegovog osnivanja. Baveći se profesionalno medijima, i razvijajući danas kultnu emisiju “Zakon akcije i reakcije”, ili skraćeno Zair, koju je pre nekoliko sedmica svojom voljom povukao sa Radija 202, Zoran je završio školu prvo za sportskog, a zatim i za civilnog pilota, što ga je odvelo u JAT. Nakon višegodišnje karijere u nacionalnom avio-prevozniku, sa kolegom osniva privatnu kompaniju Prince aviation

Ono što ga, međutim, izdvaja od drugih, jeste umeće da na vrlo zanimljiv način prenosi sopstvena razmišljanja na najrazličitije teme, i po možda subjektivnom mišljenju autora uvodnika Zoran Modli spada među najpristojnije i najelokventnije javne ličnosti sa ovih prostora. Upravo tako on se ponaša i na društvenim mrežama, gde gotovo svaki njegov status predstavlja mali biser i primer kako treba komunicirati sa svojim pratiocima. Uz Zoranovu dozvolu prenosimo njegovu priču o čoveku koga ne poznaje lično, ali ga je putem Facebooka upoznao i u njemu je prepoznao vrednosti koje je potrebno promovisati.  


Piše: Zoran Modli

Zamislite da napišem ovo: most na Adi i obnovljeni Bulevar revolucije nešto su najbolje što se moglo dogoditi Beogradu u ovom veku. Ili, u skladu s predstojećim izborima: Dragan Đilas je najuspešniji gradonačelnik posle Branka Pešića. Ili možda ovo: Šapić je najbolji gradonačelnik među vaterpolistima i najbolji vaterpolista među gradonačelnicima – s čime bi ste se verovatno složili, ali: šta bi bilo kad bih rekao da je najbolji gradonačelnik baš među gradonačelnicima i najbolji vaterpolista baš među vaterpolistima? Da li bi nastao haos kada bih potvrdio da su se Ameri zaista iskrcali na Mesec (uzgred, jesu, tačno šest puta) ili da je, nedajbože, Zemlja okrugla (mada specijalno obdareni znaju da je ravna ploča koju nose četiri slona koji strpljivo stoje na leđima lebdeće kornjače). Šta kada bih sve to napisao?

Pa evo, napisao sam. Tvrdnje bogomdane za lavinu reakcija koje očas zatrpaju tajmlajn, sve do središta Zemlje. Pa još da dodam: “To zaista i mislim!” – ni elektronska brojalica novca ne bi stigla da prebroji svu poplavu boto-hejtova. Imam Fejsbuk prijatelja koji se uspešno pretvara u mog dalekog uzora baš zbog svog usavršenog iskaza “otvorenog koda”.  Zove se Miroslav Olenjin. Živi u Australiji, pa zato opušteno gleda na sve što se ovde događa, kao kad se udaljite od rasterizovane slike, pa onda procenite šta je tačno na njoj. Kao aboridžanska strelica svojim postovima ubada u levu pretkomoru, jer provocira. Ništa bolje ne ustalasava vijuge od zgodne provokacije. Par njegovih skorašnjih bisera (biseri se, obično zbog dvoznačnog konteksta, pišu s navodnicima, ali ovo jesu biseri):

“Pijem, pušim, jedem masno, ne idem kod lekara. Rak. Kriv je osiromašeni uranijum.” Zatim: “700.000 ljudi, ili 10% stanovništva Srbije su članovi SNS. O čemu dalje da pričamo?” Ili: “Jedan bi da se buni, deset bi da ga izda. Stotina samo ćuti i čeka da se stvari razreše u njihovu korist, a oni da ne mrdnu prstom. Hiljadu baš briga za sve. Milion i nema pojma šta se dešava. Zato bi onaj jedan, ako je pametan, trebalo da se pokupi i ode kući na pileću supicu i kolače.” Onda: “Nije što su oni pametni, nego što smo mi glupi.” Pa ovo: “Da bismo nekoga poštovali moramo prvo da ga ubijemo.” Pa još: “Izbore smo izgubili jer je opozicija tajno bila na strani vlasti,” – gnevno viču ljudi koji nisu ni izašli na glasanje.” Onda (nakon one pobede u pet opština): “Još jedna ubedljiva pobeda Vučića. Moj komentar: priglup i priprost narod čvrsto u kandžama profesionalnih demagoga – može ovako i sledećih 200 godina.” Uoči Nove godine: “Ne znam zašto vi tamo u Srbiji slavite kraj ove 2017? Za vas je to samo još jedna izgubljena godina. Šta ste postigli u ovoj godini, šta se promenilo, osim što vas je manje?”

Dakle, Miroslav Olenjin živi u Australiji. Odselio se davno, znači na vreme. Sredio život, kaže da mu je super. Na Fejsu ima dosta pratilaca, ali ga većina mrzi zato što mu je tamo dobro. Ljudi mrze one kojima je dobro. U komentarima prepunih znakova uzvika i trotačaka urlaju, nude svoje teorije, kunu i zabranjuju mu da komentariše Srbiju i srBstvo, ali kako da mu zabrane? Uzvičnicima? Oni što besne uspevaju nekako da se prehrane nacional-patriotizmom s primesom Putina, ali im u ishrani nedostaje sastojak zvani saznanje. Ne veruju sitom zato što su gladni, ali ne znaju čega. Olenjin, rekao bih, zna: gladni su surovo iskrenih informacija o svetu u kojem svi živimo, ali ih ne žele. Gladni su sreće, ali misle da je ona negde tamo, uvek rezervisana za nekog drugog.

Olenjin živi daleko, a kao da je ovde. Ne poznajem ga, a kao da se znamo odvajkada. Pristaje na dijalog (odakle li mu samo toliko vremena, u kapitalizmu mora i da se radi?), ali samo sa autorima suvislih komentara. Preko onih drugih mirno prelazi zato što uvek postoji neko ko će da im aplaudira.

I, da – još nikada nisam video da je upotrebio znak uzvika.

Kategorije
Društvene mreže
beogradnews @ facebook
BeoGraDNEWS PARTNERI

Povezani tekstovi